Osnovna škola Kistanje

Kistanje u proljeć’

Na proljeć’ ptice ljetiju,
a deca po ljivade vriju.
Kikirek, kilave i
kljiške maške igraju,
dok ljudi u bašće cveće
kopaju.

Jedva dočekasmo avo
Slunce da ne z’greje,
i neki smešan čovek
da prođe da ne nasmeje.
Trešnje dve, tri, da
izeš za merak, deca
trčiju brgo vani na
sakak.

Šarapojke se otvaraju,
Prozori ni zasjalji, tiki
pogljeda đanariku, deca
gu celu opipalji.
Na Manastir idemo,

gljedamo magarići, konjeve i zajce,
proljeć’ ni stiglo, svi nosimo
kratke majce.

Kistanje novo Janjevo postade,
Janjevo svoje ime mu dade.

Moj baba

Moj baba imaja je guljemo srce
i žaljija je svega.
Nije bija picija, ljude je tea
i svi su doodili u njega.

Imaja je svakojake životinje
padaja je potrak za nji.
A k`t bi neka bila bona
ot brige nije moga da spi.

Bija je mlogo vredan
na rabotu je iša peške
a kad bi doma doša
snas bi igraja teške.

Svega bi ne celivaja
i pesme umeja da ni poje.
Nije davaja kuj da ne zadeva
žaljija je unučiće svoje.

Često mi baba pane napamet
i svema ni mlogo fali.
Svake godine na Sve svete
svaki od nas mu sveću zapali.

JANJEVAČKA SNAJKA

Crvena, rumena
Na vek nasmejana
I sve šta obuće
Ljepo gu sedi.
U crkvu kad
Ide svekrvu pod
Ruku drži.
Na svadbu
Kad igra sve
Se oko nju vrti.
Lojze kopa,
Drva cepa
I s golje ruke
Krpare na
Liticu trlja.
Decu rađa
A za doktora
Ne zna.
Muž gu pcuje
A glas gu se nečuje.
Janjevačka snajka je takva
Crvena, rumena
I na vek nasmejana.

Janjevo Naše selo

Belji se belji,
belji se sve
malački ljepi sakaci.

U crkveni obor
deca se igraju,
dok se ne ispuzaju.

Baka pljete
svema nami
toplje đempere.

Nigde ne beše
tako ljepo i belo
ko u Janjevo naše
malačko selo.

Krovovi belji i
malji u jedan obor su stalji.
I kučići se igraju, po
ceja obor se kotrljaju.

Moja drugačka

Svakat k`t zatvorim oči, prikaže mi se njojno lice. Nežno, vedro, sitno, bezbrižno devojčetovo lice s prodorne smeđe oči, tanke veđe, s praf nos i s mlcka usta šta su se često smejali i pokažuvali sjajne bele zube. Dugačka smeđa kosa, malo kovrdžava, puštala se niz njojna ramena. Za što je bila mlogo bona, bila je po mlcka i po slaba o`t sve nas.

U tako mlcko telo tako golem duh!

Nije davala da gu boljka uze vedrinu i decajmsku radost.

Žalila je život. Žalila je sve nas i mi smo žalili nju. Bila je to naša najmilija Pahuljica.

Taljiko gu se išlo u školu i k`t je bila mlogo bona, skarala bi se s mamu da bi gu puštila.

Bila je ljubazna i nije bila picija. Sve što bi imala, sve bi ni dala.

Živela je tako brgo ko k`t je znala da nema mlogo vreme.

Istina je bilo tako. Ostavila ne je nije napunila ni 11 godina života.

Naše Pahuljice više nema među nas, ali je uspomena na nju ostala u naša srca i iz njih nikada neće da iskoči.

K`t snek pada pogljedam u nebo.

I glje! Između taljiko pahuljica vido i Nju kako mi se sretna smeje.

I ljebdi visoko, visoko…

Stiže Božić, a tebe nema

Gljedam stare sljike u svoju sobu i sve se sečam.

E, moj tato, u mene tuga je sve poguljema.

Ide Božić, ide Nova, tato, a tebe nema snas. Ti si gore s anđeljima beljim. Tato, skini se dolje pa nas obraduješ! Neka ne bude žalosti, neka ne bude piške! Majka naša de da pođe, bez tebe, doma se s žalost dođuje.

Nema kuj da ne nasmeje. Bez tebe, tato, sunce me više ne greje. Žalost me iskida svaki dan. Božić ide! Alji, tato, znaš: ja bi kr tebe došla u raj. A ja misljim kako ćeš ti da dođeš i čestitku da mi doneseš. Tebe te nema. Još ne mogu to da razberem. Misljim kako ćeš da zalupaš ćs na vrata. Kako ćeš da zagrljiš mojega malčkoga brata.

Kako ćeš da mi rekneš da nećeš da ideš gore kr anđelje. Ako si misljeja da pođeš, uzi me i mene u rajske dvore. Dođi tato, dolje!

Nek bude sve ko prije.

I nmo se žalost u našu kuću ne greje.

Nek nam Božić bude ko prije.

Sabalje rasveščuvanje u Kistanje

Sedam sabalje, sat mi cuka. Ja se dizam sva trva, oči pune s drlje,

ne mogu da se rasvestim. Veljam za u školu, u Kistanje de živim. Alji, kuj će po ove ladnoće, po ovaj kjamet.

Tata se po rano diga loži čumbe i vika mi: “Ako mnogo xebeš, ja će te odnesem s`s kombi.

Ja mu vikam: “Ne mari, tato, će idem s moju drugačku Mariju od Kriste Paške Veskinomu, unuče. „A tata mi vika i razbira me:“Ako čerko eve ti čedr i donesi neku peticu. ˝

Pođo s moju drugačku i ne mi se muabetilo po put zašto sam bila sanjiva. Stigosmo do škole.

U školski obor puzaljke na sve strane. Spuzno se i pado na dupe. Beše me sram i sva sam bila bela od snjeg. Tek sam se t`d rasvestila.

Svi mi se smejalji. A mene se, pravo da vi kažem, ne beše svejedno.